Догађај

У СУСРЕТ 20. МЕЂУНАРОДНОМ ФЕСТИВАЛУ ЕТНОЛОШКОГ ФИЛМА У БЕОГРАДУ
Време нестајања и настајања
Почело је тихо, у манастиру Свети Прохор Пчињски, пре тачно две деценије. Можда то није била година за почињање, све около злослутно се урушавало, али људи из београдског Етнографског музеја, организатори, знали су шта и зашто чине. Ове године, од 17. до 22. октобра, у више паралелних програма, преко стотину филмова из целог света моћи ћемо да одгледамо у биоскопској дворани Етнографског музеја, у Кинотеци, у Културном центру „Пароброд” и на Одељењу за етнологију и антропологију Филозофског факултета. Данас је то престижан фестивал, најкреативнији овог типа у Југоисточној Европи. А ту, надохват

Текст: Тамара Николић Ђерић, Татијана Рап

Етнолошки филм представља документацију и интерпретацију бројних културних феномена. „На почетку, у филмовима на нашем Фестивалу могли су се видети углавном окрајци сеоске културе која је нестајала или се мењала до непрепознатљивости”, каже Саша Срећковић, менаџер Међународног фестивала етнолошког филма у Београду. „Трансформација културе је изгледа много узбудљивија и драматичнија него што нам се то чинило првих година, дакле и захвалнија за филмске теме.” Све је више аутора који се окрећу разноликим темама урбаних средина.
У етнолошким истраживањима до недавно је као инструмент преовладавао текст. Међутим, свеобухватни прикази културе посредством аудиовизуелних медија нагнали су ове истраживаче да се приближе филму као медију, проуче га и овладају њиме. Важност технологије у савременим етнолошким и музеолошким праксама препозната је и од селекционе комисије овогодишњег фестивала, па је цео један блок филмова назвала управо Технологија у бележењу међуљудских односа. Осим тога, овогодишњи фестивал, јубиларни, у такмичарском програму доноси и следеће теме: Живетидругикултурникод, Она-он, Нешто другачије, Време нестајања. Програм употпуњују (као пратећи) ретроспектива најбољих филмова приказаних у претходних 20 година фестивала, дебате, радионице, мастер класови, избор нових филмова иранске и канадске продукције, те неформално дружење учесника фестивала и посетилаца.
Управо ову живу и креативну размену искустава учесници, међу њима и аутори светског реномеа, сматрају једном од главних вредности београдског фестивала, истичући га као најрепрезентативнијег у региону и већ афирмисаног у свету. „Фестивали имају виталну функцију у креирању заједнице визуелне антропологије и ширењу подршке овој дисциплини”, истиче овогодишњи специјални гост у Београду Дејвид Мекдугал, један од најпознатијих живих сниматеља етнографског документарног филма. Својим првим филмом (ToLive withHerds) освојио је Гран-при на Венецијанском фестивалу 1972, а ове године на београдском фестивалу, први пут у југоисточној Европи, држаће мастер клас за све заинтересоване студенте етнологије/антропологије.

МАЛО ДОМАЋИХ ФИЛМОВА

Шта је најинтригантнија и најинспиративнија тема етнолошких филмова? питали смо учеснике овогодишњег фестивала. Сложили су се: однос појединца и његовог окружења, традиције и савремености, маргиналних група и мејнстрим културе... Етнолошки филм често је резултат теренског истраживања које траје по неколико година, али и свакодневне приче могу постати предмет интересовања. Егзотично и другачије није више у фокусу, примећује Младен Стајић. „Није неопходно путовати у далеке пределе како би се овакве приче пронашле, оне су често у нашој непосредној близини. Културно превођење и упознавање људи са појавама и личностима о којима се мало зна, прекривеним дозом тајновитости, остаје најплоднија област етнолошког филма.”
Аутори посебно истичу образовни смисао Фестивала. Своје знање, вештину, поетику надограђивали су, кажу, развијајући се заједно са Фестивалом или захваљујући њему. Награде и похвале додатно су охрабривале и усмеравале. Настављајући ту важну нит, и предстојеће јубиларно издање Фестивала, поред ретроспективе најбољих филмова из претходних година, окренуто је младима и студентском етнолошком филму. Због њих се одржавају и мастер класови, дебате, радионице. Постоји идеја да се направи фонд из којег би била финансирана продукција занимљивих прича младих аутора.
Селекциона комисија оценила је да је ове године пријављено мало домаћих филмова. Један од задатака Фестивала, стога, биће и да истражи узроке стагнације у продукцији.
У сусрет Фестивалу, питали смо ауторе и о будућности етнолошког филма. Владимир Перовић верује да је будућност етнофилма већ ту. Филмска култура постала је део бића савременог човека. И етнолог није пуки „бележник камером”, него користи филмски језик. „Етнолошки филм мисли филмски.” Професор Мекдугал је оптимистичан: „Иако неки мисле да ће филм бити апсорбован од стране интернета, мултимедије и других интерактивних форми, верујем да је етнографски филм већ веома комплексан и да ће као жанр опстати у годинама пред нама. Задржаће елементе посматрања, интеракције, као и композицију какву има данас. Биће доследан у покушајима да скрене пажњу посматрача на животна искуства других људских бића која живе у веома различитим друштвима. Надам се, такође, да ће проширити хоризонте антропологије, доносећи јој нове облике знања и разумевања.” Демократизација у снимању и монтажи ће омогућити етничким групама да саме сниме и испричају причу о себи, што ће бити крај доминације западњачког погледа, истиче Клариса Хан.
Аутори су сложни у оцени да доброг етнолошког филма нема без добре продукције. Отуд толика важност да се добије подршка донатора и државе. Телевизије, некада најјаче продукцијске куће, сада су посустале. Документарни програм у њима је запостављен, а „етнолошко се често претвара у вулгарни фолклоризам”, истиче Владимир Перовић. Срећом, појављују се мале приватне продукције које налазе начина да направе филм.

ОХРАБРУЈУЋЕ ПРИСУСТВО МЛАДИХ И ДОАЈЕНА

Поред аутора из Србије, овогодишњи фестивал привукао је бројне ствараоце из иностранства. Из Канаде, Француске, Велике Британије, Грчке, Румуније, Македоније, Хрватске, Естоније, САД и Швајцарске. Проф. мр Невенка Реџић Тот (Канада) на фестивалу је од самих почетака. Била је и председник селекционе комисије, председник интернационалног жирија, а ове године доноси филм Слике испред нас (Images before us), у сопственој продукцији. То је, каже, „експериментални антрополошки филм, инспирисан Олдоусом Хакслијем и његовом књигом Врлиновисвет, као и канадским експерименталним филмским ствараоцем Норманом Меклареном”. Осим тога, професорка Реџић Тот ове године уређује и посебну селекцију канадског етнографског филма, у којој можемо погледати два дугометражна и два краткометражна филма чији су аутори Канађани индијанског и ескимског порекла.
Редитељ Владимир Перовић представиће се у такмичарском програму филмом Живот, прикљученија и одрживи развој једног кокота. Реч је о „критици људског уплива у природне токове и набеђеног људског права да својим правилима, конвенцијама, веровањима, обичајима, ритуалима... прилагођава све у својој околини”.
На фестивалу су присутни и доајени етнолошког филма. Каменко Катић је у такмичарском програму филмом Русаље падају у заборав. Добривоје и Добрила Пантелић, најпознатији српски аматерски аутори етнофилма (Национална ревија посветила им је својевремено посебан темат), овога пута доносе топлу причу о једином гајдашу у Западној Србији. Целог века свирао је гајде и од тога издржавао породицу, а данас свира само за себе (Боже драги, шта наш Мика ради).
Радује присуство младих аутора и нових продукција, попут Младена Стајића и Младена Милосављевића (Емануел), Гордане Симоновић (Глад), Марка Костића и Милана Милосављевића (Музичар и Фатаморгана Јосипа Новака и пауци), Виктора Фигуровског (Металци из Вајске), Игора Јекића (Љубав, срце, пријатељи), Слободана Симојловића (Загужавање You tube), Дејана Дејановића (Ленкинекуварице), Ивана Вукотића и Милана Милетића (Каленић, последњи дани градскепијаце).

ВРЛО ЛИЧНО, У КРУПНОМ ПЛАНУ

И низ остварења из богате светске продукције привлачи пажњу. Између осталих, на београдском фестивалу биће приказан британски филм Марија Рутена и Сандериен Верстапен о индијским мигрантима у енглеској престоници, резултат двадесетпетогодишњег истраживања на релацији Лондон-Гуџарат (Индија). Марина Данези (Грчка) портретише живот бескућника. Теми приступа врло лично, пошто је и њена бака задње године живота провела у заједници особа на маргини грчког друштва, борећи се за голу егзистенцију. И Клариса Хан, млада уметница из Француске, прича личну причу, о рођацима свог дечка који живе у Курдистану, о комплексности њихових односа, амбивалентности и противречностима. Ђани Принћигали (Италија), један од учесника у такмичарском програму на претходним фестивалима, на овом јубиларном гостује филмом који назива „путовањем аутора етнографског филма са Запада у Африку”.
Међу бројним иностраним гостима су и ствараоци са јужнословенских простора. Алексеј Готхарди Павловски (Хрватска) ове године доноси филм Вела Госпена Салима, у телевизијској продукцији (ХРТ), уводећи и понеке добродошле филмске новине. Елизабета Конеска (Македонија), учесник Фестивала од 1997. године, овога пута представља се филмом Наши у Стамболу. Приказује чланове православне хришћанске заједнице који већ пет генерација живе у Истанбулу, а досељени су из Македоније крајем XIX и почетком XX века.

***

Школе и продукције
Током две деценије постојања Фестивал је приказао продукцију бројних филмских школа: ЦВК „Квадрат”, „Фикс-Фокус”, ФДУ, АФЦ „Студентски град”... И са ТВ продукцијама је постојала одлична сарадња, нарочито док су била активна дописништва и локални центри у систему Радио-телевизије Србије. Након приватизације бројних ТВ центара, долази до неразумевања за ову врсту бележења стварности и до великог пада у сарадњи.

***

Подршка
Многи од аутора годинама присутних на Фестивалу сећају се почетака и важности подршке добијене од РТС-а и Кинотеке. Те две институције биле су и суорганизатори, Кинотека преко Радослава Зеленовића (председник Савета Фестивала), РТС преко новинара Тање Феро (члан Савета Фестивала) која кроз специјалне емисије годинама промовише фестивал. Ове године придружила се и Национална ревија, као медијски покровитељ.

***

Документовање и тумачење
Културни посленици у Србији улажу велике напоре да би заштитили нематеријално културно наслеђе и уврстили га на листе UNESCO-а. На трагу тих напора, при Етнографском музеју у Београду у оснивању је Центар за истраживање нематеријалног културног наслеђа, којем се придружује и Одељење за визуелну антропологију. Уз учешће у организацији фестивала, оно ради бројна теренска истраживања. Својом документацијом и пројектима штити културно благо, предочава га људима у Србији, али и представља иностраној публици.